Povećani fokus na ulogu dijaspore kao novih agenata u razvojnoj areni bio je primetan u prvoj deceniji novog milenijuma, kada je među ključnim akterima razvoja porastao entuzijazam oko potencijala migranata za dopunjavanje glavnih razvojnih napora. Ovo se dogodilo u vreme povećane debate o efikasnosti pomoći i rastućeg interesovanja za „nove aktere razvoja“, uključujući netradicionalne donatore i dijaspore. Ovo interesovanje je dodatno ojačano novim trendovima ulaganja dijaspore i svešću, od objavljivanja Globalnog finansijskog izveštaja Svetske banke iz 2003. godine, da doznake daleko nadmašuju zvaničnu razvojnu pomoć (Raghuram, 2009: 104).