Uobičajena reakcija na zločine jeste da ih proteramo iz svesti. Određena kršenja društvenog ugovora su previše strašna da bi se izgovorila naglas: to je značenje reči neopisivo. Zločini, međutim, odbijaju da budu sahranjeni. Podjednako snažno kao i želja da se poreknu zločini jeste uverenje da poricanje ne funkcioniše. Narodna mudrost je puna duhova koji odbijaju da počivaju u svojim grobovima dok se njihove priče ne ispričaju. Ubistvo će izaći na videlo. Sećanje i govorenje istine o strašnim događajima su preduslovi i za obnavljanje društvenog poretka i za isceljenje pojedinačnih žrtava.